Život na vodi...: новембар 2015

петак, 27. новембар 2015.

Otvaranje zimske sezone na Savi




                      Svako od nas cesto ima neku dilemu. Tako i ja danas gledajuci u prozor niz koji se slivaju  sitne ali one najdosadnije kapi kise razmisljam da li da i uprkos takvom vremenu provedem par sati na reci na kojoj odavno nisam pecao.

Otpad koji plovi
Savom
                      Pogled na vodostaj bese dovoljan znak da se uz trenutni prestanak padavina pocnem spremati. Ovaj put sistem cu montirati u toplini doma svoga jer temperatura od svega 3c bas i ne obecava veliku pokretljivost prstiju. Pad temperature i porast vode me naterase da pomislim da cu ponovo pecati meni omiljene nosaru i skobalja.

             Od ribolovacke akcije ciscenja i krcenja savskog priobalja nisam bio na Savi, a na ovoj reci pecao nisam sigurno dva meseca. Desetak minuta lagane voznje i nadjoh se na omiljenom mestu. Danas je dan kada verovatno samo najluđi , najuporniji i nazagrizeniji planiraju provesti vreme na njenoj obali, a sebe posto sam vec polako hodao ka zeljenoj destinaciji smatram jednim od takvih.

Hranilice kucne izrade velikog kapaciteta
                    Pogled na Savu prekvivenu maglom pomesanom sa izmaglicom bese iz samo meni znanih razloga pozitivan signal. Po obali se moglo videti da je reka u blagom porastu. Takodje se u samoj vodi  moglo videti dosta granja koje reka sa porastom skuplja i nosi.
                    Davno jos sam cuo onu narodnu „ U drustvu je sve lepse“, tako ce meni danas na casicu razgovora svratiti Dragan i njegov sin Luka. Cekajuci njih mesao sam lagano hranu a kombinaciju za ovaj put ce ciniti Magic Bait big fish i Browning B22. Hrana je vec spremna. Na udicu Colmic BS5000 u velicini 16 mamcim belog i crvenog crva. Posto ovaj teren vec poznajem nisam sondirao dno. Pecacu na 25m gde je dubina oko 6m. Iznenadih se kada vec u prvom bacanju dobih udarac. Malo zakasnih sa kontrom i ostadoh bez ulova ali dobih veoma bitnu informaciju koju drugo bacanje i potvrdi. Oba bacanja je uzela pinki crva. Tako da udicu namamcih sa dva pinkija. Udarac je usledio odmah po padu hranilice a u meredovu se nadje prva deverika koju odmah vratih u vodu posto cuvarku za ovo brzo pecanje nisam ni poneo. Par  trenutaka posle toga pridruzise mi se Dragan i Luka. Uz razovor Dragan napravi i par fotki akcije koja je non stop trajala. A onda podigoh stap jos jednom. On se dobrano povi, Dragan me pogleda dok je dril proizvodio zvuk koji svi volimo. Posle par sekundi  opterecenje jednostavno nestade a hranilicu i praznu udicu izvadih iz vode.
Luka, sledeca generacija
 fiderasa

Prosecna deverika tog dana
                   Dok su Luka i Dragan lagano odlazili ja nastavih da pecam deverike koje su kako je vreme prolazilo bile sve krupnije. Iako su deverike bile krupnije meni sve veci problem bese da promrzlim prstima stavljam crve na udicu a to je vec bio signal da je vreme da se krene kuci. Nije bilo danas nosare i skobalja ali su deverike upotpunile ovaj prvi zimski ribolov i napravile odlican uvod u jos jednu zimu na Savi.




субота, 21. новембар 2015.

Pune čuvarke i u novembru






Slika sa prvog odlaska naTisu
        Do prvog odlaska na njene obale znao sam o njoj samo iz prica koje su kruzile.  Slusao sam i upijajao o njoj, o njenoj lepoti, o jedinstvenosti koja je krasi. Mislio sam o njoj i tome sta je izvaja od drugih. Verovao sam da je to ono sto trazim. Verovao sam da cu uzivati na njenim obalama. Verovao sam da ce biti izdasna i prema meni.

        A onda smo se jednog junskog jutra  sasvim slucajno nasli na njenoj obali. Zaista je bilo istina ono sto smo slusali u pricama. Tisa je lagano, mirno, moglo bi se reci cak i lenjo tekla ostavljajuci neki opustajuci utisak na nas. Taj dan smo se upoznali sa rekom.  Moglo bi se reci da nas je Tisa tada prihvatila i da od tada imamo neki poseban, jedinstven odnos sa ovom rekom.
Jedan od lokalnih ribolovaca

         Ovog jutra za mesto smo se jedva izborili sa gomilom lokalnih ribolovaca koju su sa  olovima dovoljnim da potope omanji brod i pogolemom artiljerijom stapova, naoruzanih udicama velicine 6 i 8 pokusavali  nesto sto je samo njima bilo logicno. Svaki od njih je pri tim pokusajima zauzeo dvadesetak metara obale i bio u neverovtnom neskladu sa mirnom rekom dok je nervozno setao izmedju svoje po obali rasirene “artiljerije”.
Dorucak

       I ovog  novembarskog jutra raspakivanje ide nekako opusteno uz povremene poglede na reku i na raub grabljivica koje su se razletele po povrsini reke razbijajuci glasove lokalaca koji su na vodi vec ocigledno dovoljno dugo da bi se moglo zakluciti da po njima riba slabo radi. Dok se po vremenu ne bi moglo reci koji je mesec kalendar nam govori da se novembar se polako priblizava kraju a da  sezona pecanja na ovoj reci istice.

       Nivo reke je opao u odnosu na poslednju posetu a voda je prilicno bistra. Ovako bistra voda zahteva upotrebu malo tamnije hrane i finiji pribor, tako da cu hranu pomesati sa teskom zemljom  u odnosu 2:1, a u svaku hranilicu cu dodavati par zivih crvica. Koristicu  Tubertini Focalize feeder tezine bacanja do 100gr sa srednjim vrhom, DG kaveznu hranilicu od 40gr, najlon Tubertini gorilla feeder debljine 0,16mm, predvez 0,12mm duzine 80cm sa udicom velicine 18  koju cu mamciti sa dva bela crva.
   
    Sondiranje dna je pokazalo da je dno cisto i bez prepreka. Pecacu na 25m na dubini od 8m. Po padu prve hranilice dobio sam lagani udarac a na udici se nasla manja  deverika. Za njom jedosla druga, treca, cetvrta… Za razliku od pre sedam dana riba je uzimala dosta opreznije i moralo se kontrirati pri cak i najlaskem podrhtavanju vrha. Ali ovaj put je riba nesto sitnija. Kako sada prevariti neku krupniju? Hranu pojacavam tecnom melasom a predvez produzavam na 1,2m. Udarac izostaje u prvom bacanju. A pri vadjenju hranilice osetih da imam ribu na stapu, a otpor je bio jaci nego inace. U meredovu se nadje i prva malo veca deverika, koja je udicu progutala duboko. Pri sledecem bacanju mi se desilo isto. Stap se naocigled nije ni mrdnuo a riba je bila tu. Pri sledecem bacanju sam pokusao da maksimalnim dotezanjem vrha primetim bilo kakvu promenu, i to je bilo to! Ono sto vecina ne bi ni primetila su u stvari bila uzimanja krupnijih deverika koje su posle uzimanja ostajale kao po pravilu ukopane  sa udicom ustima. Sada je vec bilo lakse znao sam sta da gledam.


         Samo jedna stvar je sada mogla poremetiti pecanje. Vetar! I kao po pravilu poceo je da pirka taman toliko da se i na dotegnutom vrhu ne moze vise nista razaznati. Ono sto mi je sada vec bilo ocigledno je da je riba svoju aktivnost smanjila na minimum i da polako ulazi u zimski rezim hranjenja i cuvanja energije. Jos jedan siguran znak su bile crne tacke na nekim ribama koje pokazuju da je pocela da se krtozi. Svi ti znaci su meni bili dovoljan signal da je za ovu godinu pecanje na Tisi zavrseno. Zadovoljan i tuzan u isto vreme pogledah u vodu. Zadovoljan jos jednim lepim pecanjem ali i tuzan jer je to bilo poslednje druzenje sa Tisom ove sezone. Tako  sa podeljenim osecanjima napustih njenu obalu do proleca i nekog sledeceg susreta.

среда, 11. новембар 2015.

Ribolovacka akcija

 
Zimsko ruho
                Svako od nas ima neko svoje omiljeno mesto. Mesto koje mu je blizu. Mesto koje mu je ispred nosa.  Mesto koje mu je vise puta pruzilo uzivanje. Mesto koje nije okupirano splavovima. Mesto na kom mozemo sedeti na samoj obali . Mesto spokoja, odmaora i uzivanja....   Mesto na koje moze da ode u svakom trenutku i da uziva u reci, pecanju,  zalasku sunca... I ja imam takvo mesto. Celu zimu sam proveo tamo. Mali  "Savski rezervat". Skoro se zapitah sta li se desava sa tim nasim malim „Savkim rezervatom“?

                  Svima se desava da nas neka misao prosto okupira,  misao koju ne mozemo istisnuti iz glave. Takva bese i moja misao o ovoj destinaciji. Cim su mi obaveze dopustile  zaputih se na omiljenu Savsku destinaciju. Po dolasku me zatekao ne bas obecavajuci prizor. Sava je bila mala celog leta sto je uslovilo da vegetacija prosto buja u priobalnom delu. Gomila zbunja i siprazja je porasla odmah uz vodu, iako u ovom trenutku i ne predstavlja preveliki problem sa porastom vode ce napraviti gotovo nemogucu situaciju za boravak i uzivanje na ovoj destinaciji.

                 Nije mi trebalo mnogo da nadjem ljude koji ovaj teren vole koliko i ja i da se planovi pocnu praviti. Par dana po prvim razgovorima mala ekipa u sastavu Nemanja Damnjanovic, Nemanja Agrakijev, Dragan Mitrovic i ja se nasla na nasem malom Savskom rezervatu. Naoruzani dobrom voljom, velikom energijom i sa par poljoprivrednih alatki  smo se upustili u borbu sa zaraslom i zapustenom Savskom obalom. Bese to ozbilnja borba koja je trajala celo popodne. Gacalo se po hladnoj vodi i iznad visine cizama, seklo se rastinje, kosilo se, izvlacili su se panjevi sa gomilama ostavljenih sistema. Da li je to vredelo naseg truda?


Deo krsa izvadjenog
iz Save
                Mokri,iznureni i umorni  ali zadovoljni sedosmo na obalu na nasem malom rezervatu i uz jos jedan nezaboravan zalazak sunca razmenismo par prica sa istog mesta. Par prica koje su jasno rekle „vredelo je“, a naredni dolasci gomile ribolovaca i price koje ce se ispredati sa istih ce samo potvrditi da nas trud nije bio uzaludan.









недеља, 1. новембар 2015.

Neočekivana poseta





            Kao deca smo biciklima zajedno prosli sve poznate i nepoznate Drinske puteve. Utabali i napravili neke nove staze. Svaki put uz vodu smo znali. Kroz kakve dogodovstine smo prolazili, a sada to sve izgleda tako blizu ali i tako daleko. Izmedju nas je trenutno vise hiljada km, dug je to put za biciklo! Retki su trenutci u kojima zajedno imamo priliku evocirati i podsetiti se najlepseg i najbezbriznijeg doba zivota. Doba kada smo sa stapovima duplo starijim od nas ali sa velikom voljom gacali po barama, rekama i recicama naseg kraja.

           Nekada kada su nam noci bile duge poput godina a dani kratki poput sekunda. Ni ceo dan pored vode nam nije bio dovoljan da vidimo sve i odemo gde bismo zeleli i kada smo  se sa prvim sumrakom vracali kuci uz  uz grickanje svezeg voca odbranog uz put planirali gde bismo sutra mogli otici. To vreme je proslo. Vremena je sve manje a zivot nam ne popusta  nego nam samo dodaje obaveze zbog kojih ostajemo sve dalje i cesce od izvora zadovoljstva i onog starog osecaja bezbriznosti.

          Konacno dodje trenutak kada se udaljenost smanji da ne bude daleka ni za bicikl, a to je moralo znaciti samo jedno! Ponovni zajednicki odlazak na vodu. Brzo se dogovorismo da ce to biti najbliza voda na koju mozemo otici. Krenusmo ujutru posle neprespavane noci, a vremena nema previse posto je za popodne ovaj brzi zivot nametnuo nove obaveze. Bicikle ovaj put zamenismo autom, a za pet minuta se nadjosmo na zeljenoj lokaciji.
          Moje klasicno opusteno raspakivanje uz gomilu malih rituala ovaj put preskocis i za par minuta spremih sistem i hranu. Ciljana riba ovaj put je deverika koje savskom jezeru ima u solidnoj kolicini ali je zbog izuzetno bistre vode a i same plasljive prirode ribe prilicno tesko prevariti.
           Dok sam ja jos punio prvu hranilicu zacuh samo ”tu je” i pogledah u kuma kako uz visoko podignut stap privlaci prvu ribu dana.  Bocov , bandar iliti kostreš je bio dovoljno halapljiv i uz prve sunceve zrake se pomamio na crvice i nasao se na udici. Obecavajuci pocetak! Poceh konacno i ja. Vec desetak hranilica sam istresao ali bez rezultata, a onda blago titranje i na udici se nadje bandar. Dok nas je sunce sve jace i jace grejalo uz par kapi neizbezne visnjevace i lagani razgovor shvatismo da je voda opala pola metra za dva dana. Da smo na pogresnoj poziciji za taj nivo vode. Da je voda previse prozirna a da je suncevi zraci bez daska vetra cine jos prozirnijom! Shvatismo da od deverike danas nema nista. Posvetismo se razgovoru koji bi mogao da traje unedogled i uz ponekog upecanog kostresa koji bi se nasao tu samo da ulepsa dan posvetismo se uzivanju koje ide uz ribolov. Suncu, visnjevaci, prici i pogledu na vodu koji leci!

         Uz pogled na vodu koja leci i gomilom dogovora, ideja i planova se nas dvojica i rastasmo danas. Nije bio danas dan koji je upotpunio ribolovacki ugodjaj ali ovu nasu “casicu” razgovora nista na svetu ne moze zameniti. Dok nam se putevi ponovo ne spoje imacemo priliku razmisljati i smisljati sledecu destinaciju na kojoj bi sve to moglo potrajti malo duze a do tada ostaje nedovrsena prica i razmisljanje o nekom sledecem odlasku.